Kad u ovu kasnu tmurnu noć osluhnem otkucaje žurnog sata,
sav uplakan prozor jesenje kiše što kuca mi uporno, kvari mi san,
donosi nemir u uspokojen dan.
...Gde si sad?...
Dal nam se misli susreću sa osmehom po jutarnjem suncu?
Ta iskra svetlosti u očima nadanja, pomalo strepnje, a premalo razloga za brigu,
ponese sve mokre drumove i usamljena drveća na osunčana cvetna polja,
a jeza usplahirenog deteta što viri kroz slivena stakla umrljana setom,
zaboravlja na čitavu večnost jedan trenutak.
